Gle­da­ju­ći iz­vje­šta­je sa ra­ti­šta ši­rom svi­je­ta, pri­sje­ća­ju­ći se TV pri­lo­ga iz kr­va­vog rat­nog su­ko­ba ko­ji je po­tre­sao ru­še­vi­ne Ju­go­sla­vi­je pri­je dvi­je de­ce­ni­je, kon­zu­men­ti in­for­ma­tiv­nih emi­si­ja ri­jet­ko ili ni­ka­ko ne po­mi­šlja­ju na oso­bu ko­ja je ura­di­la par mi­nu­ta sni­mlje­nog ma­te­ri­ja­la. Upra­vo o toj oso­bi go­vo­ri knji­ga „Pro­fe­si­ja rat­ni re­por­ter” u ko­joj je Velj­ko Đu­ro­vić, je­dan od naj­po­zna­ti­jih rat­nih iz­vje­šta­ča iz na­šeg di­je­la Evro­pe pro­go­vo­rio o svo­jim is­ku­stvi­ma sa broj­nih ra­ti­šta ko­je je pro­šao. Ova stu­di­ja ot­kri­va i mno­go vi­še – mo­ral­ne di­le­me sa ko­ji­ma se su­sre­će sva­ki rat­ni re­por­ter od ka­ko je ovaj te­ški i ve­o­ma za­htjev­ni no­vi­nar­ski ža­nr po­stao pu­no­prav­ni dio no­vi­nar­ske pro­fe­si­je.
Na pro­mo­ci­ji ko­ja je iz­va­zva­la ve­li­ko in­te­re­so­va­nje Pod­go­ri­ča­na, Đu­ro­vi­će­vu po mno­go če­mu je­din­stve­nu knji­gu osvi­je­tli­li su iz ra­znih uglo­va po­red auto­ra i prof. dr Ra­doj­ka Vuk­če­vić, Ni­ko­la Mar­ko­vić, po­moć­nik glav­nog i od­go­vor­nog ured­ni­ka „Da­na” i doc. dr Go­ran Ra­do­njić, prek­si­noć u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri.
Đu­ro­vić je u stu­di­ji „Pro­fe­si­ja rat­ni re­por­ter” ko­ja je na­sta­la na­kon de­set go­di­na is­tra­ži­va­nja „is­pri­čao pri­ču svog ži­vo­ta iz­vje­šta­va­ju­ći okom ka­me­re i za­pi­su­ju­ći u svom dnev­ni­ku svje­do­čan­stvo sa­vre­me­ne isto­ri­je ra­to­va­nja”, re­kla je Vuk­če­vić.
– Od­go­vo­rio je na sva pi­ta­nja, ko­ja po­sta­vlja ova te­ška i za­htjev­na pro­fe­si­ja, čak i mno­go vi­še, po­seb­no ona ko­je su mu se stal­no na­me­ta­la – o isto­ri­ji i de­fi­ni­sa­nju jed­nog no­vi­nar­skog žan­ra – rat­nog iz­vje­šta­va­nja. On za­klju­ču­je da je rat­no iz­vje­šta­va­nje po­li­gon za pro­fe­si­o­nal­no do­ka­zi­va­nje i za po­je­din­ca i za me­dij­ske ku­će ilu­stru­ju­ći svo­ju tvrd­nju na pri­mje­ri­ma Si-En-Ena i Za­liv­skog ra­ta, Skaj nju­za i ra­ta u Ira­ku – ka­za­la je ona.
Za­u­zev­ši objek­ti­van stav Đu­ro­vić nam pri­ka­zu­je ulo­gu me­dij­ske ku­će ko­ja mo­že uvu­ći jed­nu ze­mlju u rat da­ju­ći pri­mjer, ali i do­pri­ni­je­ti da je­dan rat pre­sta­ne – rat u Vi­jet­na­mu – re­kla je, iz­me­đu osta­log, Vuk­če­vić.
Knji­ga „Pro­fe­si­ja rat­ni re­por­ter” se mo­že tre­ti­ra­ti kao udž­be­nik rat­nog re­por­ter­stva i no­vi­nar­ske pro­fe­si­je, ka­zao je Ni­ko­la Mar­ko­vić, is­ti­ču­ći da je či­ta­ju­ći ovu stu­di­ju imao uti­sak da gle­da do­bar film. „Upra­vo to je je­dan od kva­li­te­ta ove knji­ge, što nas bri­ljant­no vo­di ivi­com iz­me­đu udžbe­ni­ka i isto­ri­je o rat­nom re­por­ter­stvu”.
- Velj­ko pre­ci­zno otva­ra tri pi­ta­nja svo­je pro­fe­si­je – pi­ta­nja hra­bro­sti, pro­fe­si­o­na­li­zma i pa­tri­o­ti­zma. Rat i me­di­ji ima­ju za­jed­nič­ku teh­no­lo­gi­ju ko­mu­ni­ka­ci­je, što se mo­že vi­dje­ti kroz Đu­ro­vi­će­vu knji­gu. Zlat­no do­ba rat­nog iz­vje­šta­va­nja je pro­šlo, a ka­ko se teh­no­lo­gi­ja raz­vi­ja­la rat je bio sve vi­še sred­stvo me­di­ja. Do­šlo je do to­ga da mi vi­še ne zna­mo da li se rat de­ša­va sa­mo na te­le­vi­zi­ji, ili se stvar­no do­ga­đa. Vi­še ni­smo si­gur­ni da li se ra­tu­je da bi nas za­sje­nio Si-En-En ili ne­ka slič­na te­le­vi­zi­ja, ili su to stvar­ne žr­tve. Upra­vo Velj­ko go­vo­ri o to­me u ovoj knji­zi, pa čak da­je i pri­mje­re. Go­vo­ri i o go­vo­ru mr­žnje, jer su ne­ri­jet­ki pri­mje­ri, baš iz ra­ta de­ve­de­se­tih da ta­kvo iz­vje­šta­va­nje za­sje­ni rat­ne do­ga­đa­je. Ta­da shva­ti­te da no­vi­nar ne iz­vje­šta­va o ra­tu, ne­go uče­stvu­je u nje­mu – ka­zao je Mar­ko­vić.
Doc. Dr Go­ran Ra­do­njić je is­ta­kao da je ova knji­ga za­ni­mlji­va i pri­vlač­na, na gra­ni­ci sa ro­ma­nesk­nom li­te­ra­tu­rom i to zbog na­či­na pi­sa­nja „s jed­ne stra­ne objek­tiv­nog, en­ci­klo­pe­dij­skog, a sa dru­ge uče­njač­kog, sa po­zi­ci­je čo­vje­ka ko­ji iz­u­zet­no do­bro po­zna­je te­ma­ti­ku iz sop­stve­nog is­ku­stva”, ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Ra­do­njić.
Ima ve­li­ke isti­ne da su me­di­ji i rat pri­rod­ni sa­ve­zni­ci, is­ta­kao je Đu­ro­vić. Za me­di­je rat je naj­ve­će pri­ča, a za dr­ža­vu ko­ja vo­di rat, me­di­ji su po­treb­ni zbog po­dr­ške jav­no­sti. Ipak, od po­čet­ka stva­ri ne idu jed­no­stav­no i la­ko. „Ova dva sa­ve­zni­ka su u ko­li­zi­ji. Dok voj­ska ra­di po prin­ci­pu tim­skog ra­da i taj­no­sti, me­di­ji su či­sta su­prot­nost – he­te­ro­ge­ni su teh­no­lo­ški, ne­ma­ju isti pri­stup i ne ma­re da li će iz­vje­šta­jem na­ni­je­ti šte­tu voj­sci. Cilj je ura­di­ti to što pri­je, po mo­guć­stvu pri­je kon­ku­ren­ci­je” – ob­ja­snio je jed­no­stav­no za­što ovo „sa­ve­zni­štvo” ni­je pri­rod­no.
Va­tre­no kr­šte­nje Velj­ko Đu­ro­vić, di­plo­mac Fa­kul­te­ta dram­skih umet­no­sti u Be­o­gra­du, gdje je za­vr­šio film­sku i TV ka­me­ru, imao je u Ni­ka­ra­gvi. Ra­dio je Velj­ko Đu­ro­vić go­di­na­ma, do ra­ta na tlu eks-Ju­go­sla­vi­je za RTV Be­o­grad. A, on­da je kre­nuo „tr­bu­hom za kru­hom” i ste­kao ogrom­no is­ku­stvo ra­de­ći za an­glo­sak­son­ske te­le­vi­zi­je. Dok je ra­dio za be­o­grad­sku te­le­vi­zi­ju imao je slo­bo­du, ni­je bi­lo pri­ti­sa­ka ni cen­zu­re, ali ta­kva is­ku­stva ni­je ste­kao ni ra­de­ći za Ame­ri­kan­ce i En­gle­ze, ob­ja­snio je on. Uvjer­lji­vost iz­vje­šta­ja za­vi­si od teh­ni­ke ko­ju po­sje­du­je­te, ali i po­red to­ga naj­vi­še uti­če no­vi­nar re­por­ter i nje­go­va že­lja da se upu­sti u ri­zik. Ne­ri­jet­ko ne mo­že­mo da se ot­me­mo uti­sku da moć­ne te­le­vi­zi­je re­ži­ra­ju spek­takl, a ne iz­vje­šta­je sa ra­ti­šta. I upra­vo to je, ka­ko je ot­krio Đu­ro­vić, bio ve­li­ki pro­blem, po­seb­no u ra­tu u Ira­ku.
- Od­jed­nom iz­vje­šta­va­lo se „upra­vo smo osvo­ji­li...”, „upra­vo smo ubi­li to­li­ko i to­li­ko ne­pri­ja­te­lja...” iz­gu­bi­la se dis­tan­ca i objek­tiv­nost. To je do­ne­kle oprav­da­no, jer ka­ko se dis­tan­ci­ra­ti od je­di­ni­ce ko­ja ti šti­ti gla­vu 24 ča­sa, ko­ja te hra­ni. Ako na­pra­ve rat­ni zlo­čin šta da ura­diš? Ako pre­ću­tiš, pre­kr­šio si ko­deks. Po­sta­lo je uobi­ča­je­no da do­zvo­le za iz­vje­šta­va­nje mo­gu do­bi­ti sa­mo oni ko­ji se do­ka­žu na ne­ki na­čin – ob­ja­snio je on.
Za­to, ka­ko je pri­mi­je­tio Ni­ko­la Mar­ko­vić, naj­ve­će rat­ne zlo­či­ne u ovim ze­mlja­ma go­to­vo ni­kad ni­su ot­kri­le ve­li­ke me­dij­ske ku­će, ne­go ma­li ne­za­vi­sni iz­vje­šta­či ili ma­le te­le­vi­zi­je. S.Ć.